PSIHOTERAPIJA I PSIHOLOSKO SAVETOVANJE

Psihoterapija kao osmisljen metod i klinicki instrument je strukturirani proces koji se odvija izmedju strucnog lica (psihoterapeuta) i pacijenta (klijenta) sa ciljem da se osobi koja se obraca za psiholosku pomoc pomogne da ostvari zeljenu promenu: da se oseca kvalitativno bolje, da pristupi funkcionalnim modelima ponasanja i komunikacije u svom zivotu i da poboljsa psiholosko stanje i razvoj svoje licnosti na raznim planovima. Zato su profesionalno savetovanje i psihoterapija kroz podrsku i psihoedukaciju dece i odraslih veoma efikasni nacini za ocuvanje i unapredjenje mentalnog zdravlja pojedinaca i porodica.

Psihoterapija kao metod i skup procedura ima za cilj lecenje psihickih tegoba iskljucivo psiholoskim sredstvima, tj, razgovorom; to znaci da tretman razgovorom iskljucuje primenu farmakoloskih sredstava, tj. lekova. Za razliku od obicnih i poverljivih razgovora (sa bliskim prijateljima, clanovima porodice, svestenikom ili strucnjakom iz nekog drugog medicinskog profila), psihoterapija je proces koji se odvija po odredjenim pravilima, ima jasan cilj i strukturu i u njemu zajednicki ucestvuju psihoterapeut i pacijent/klijent. Svi razgovori u psihoterapijskom procesu izmedju njih su apsolutno poverljivi i njihova privatnost je zagarantovana.Uspeh tretmana tokom psihoterapije zavisi od strucnog profila psihoterapeuta, motivacije pacijenta/klijenta i njegove spremnosti na saradnju. Medjuljudski odnos koji se medju njima razvija je kljucan za kvalitet i efikasnost psihoterapije.

Psihoterapeut je strucnjak iz domena mentalnog zdravlja (dr psiholog ili psihijatar) koji je posle zavrsenog fakulteta prosao slozeno visegodisnje obrazovanje i klinicku praksu; To obrazovanje je dugo i naporno i podrazumeva supervizije, postovanje etickih standarda struke i stalni rad na sebi kao clana profesionalnog saveza strucnjaka iz odredjenog psihoterapijskog modaliteta kojem pripada.

U psihoterapijskom procesu se otkrivaju dubinska znacenja koja svaka osoba pridaje sebi i svom okruzenju, kao i svetu i postojanju. Svaka licna zivotna prica je posebna i jedinstvena, zbog cega je potrebno sagledati osobe i njihove istorije u celini i u svoj njihovoj slozenosti i pomoci im da pronadju novu ravnotezu i razlicite mogucnosti.
Problemi svakodnevnice, neizvesnosti,gubici, strepnje i strahovi, zivotni izazovi i odluke, krize i prekretnice, stresovi i psihotraume, kao i razvojne faze i zadaci, kriticni periodi tokom zivotnog ciklusa mogu biti posebno teski i ,kao takvi, uslovljavati i negativno uticati na psihofizicko zdravlje, odnose sa drugima, kapacitet za ucenje i radnu aktivnost.

Govoriti o sebi i sopstvenim prolemima na autentican nacin je najteze, posebno zbog neke vrste kulturalnog stereotipa koji odvraca ljude da traze psiholosku pomoc: iz razloga da ce biti „posmatrani pod lupom“, zbog neopravdanog stida, predrasuda, straha od osude ili drustvene stigmatizacije.; veoma cesto , osobe nisu ni upoznate sa svojim stanjem, ali osecaju da postoji unutrasnji konflikt izmedju njihove sustinske licnosti i potrebe, i straha od promene svog trenutnog ili dugotrajnog nezadovoljavajuceg psihickog stanja. U atmosferi prihvatanja i sigurnosti razgovora, ipak je moguce suociti se sa sopstvenim osecanjima i psihickim bolom, prepoznati odredjene oblasti svoje licnosti o kojima se malo ili uopste nije znalo i promeniti nacine reagovanja na relacionom, emotivnom, intelektualnom i motivacionom nivou; obrazce ponasanja, navike i uverenja koji stvaraju teskobu, frustracije, konflikte i neprilagodjenost potrebno je zameniti funkcionalnim modelima. Zato su svest o potrebi za psiholosku pomoc i direktno trazenje pomoci najvazniji korak u prevazilazenju problema.